Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ko­li­ko god je­zi­ka sa­vla­dao ne zna­či da ćeš zbog to­ga bo­lje ra­zu­mje­ti lju­de. Mo­žda jer se go­vor ti­je­la sa­mog ži­vo­ta naj­bo­lje spo­zna­je u sli­ka­ma. Tre­ba po­sma­tra­ti ka­ko se svi­jet sna­la­zi s bo­ja­ma. Daj da ma­lo pre­i­spi­ta­mo sve što je tek ta­ko da­to u sva­ko­dnev­nim bil­te­ni­ma... I ni­kad, ali ni­kad ne ro­buj­te usta­no­vlje­nim isti­na­ma. Sar­ka­zam je pri­je­ko po­tre­ban jod u so­li ovog na­ro­da... što ta­ko pod­mu­klo šti­pa po bu­ti­na­ma.
* * *
Ako ne že­liš da ti iko ikad ne­što sa­zna... on­da ne či­ni to!
Ži­vi za­u­vi­jek... ili umri po­ku­ša­va­ju­ći.
Ako već la­žeš – pam­ti ili za­pi­suj.
Lje­po­ta do­la­zi iz­nu­tra – ka­žu ru­žni lju­di.
Sre­ća ni­je u nov­cu – ka­žu oni ko­ji ne­ma­ju cen­ta.
Kad bi sa­mo sit­ni umo­vi do­la­zi­li u pa­ke­tu sa užim usti­ma.
Istu gre­šku zbi­lja mo­žeš uči­ni­ti dva pu­ta – sa­mo što dru­gi put ni­je gre­ška, već iz­bor.
Že­ne, zna­te li ka­da ste li­ni­ju do­ve­le do sa­vr­šen­stva? - ka­da vam pri­ja­te­lji­ce ka­žu „pre­mr­ša­va si” ili „da ni­si ne­što bo­le­sna’’?
Ko god že­li da te slo­mi odav­no je već slo­mljen.
Je­dan sa­vjet svi­ma va­ma ko­ji ste u pri­li­ci da vam u li­ce ne­ko vik­ne “Znaš li ti ko sam ja?!” Ne­moj­te sa­vi­ja­ti vra­to­ve... sa­mo re­ci­te “Za­što go­spo­đo/go­spo­di­ne? Je­ste li za­bo­ra­vi­li?”
Že­ne su raz­li­či­te, po­sle­di­ce su iste.
Tre­ba se oslo­bo­di­ti svih pred­ra­su­da ko­je po­sto­je... i mr­zje­ti sva­kog pod­jed­na­ko.
Ka­da si ne­ko­li­ko ko­ra­ka is­pred osta­lih... uvi­jek ćeš ho­da­ti sam.
Či­ta­te li one vo­di­če „za uspje­šan brak“? Či­sta pre­va­ra... jer, seks ne­će uči­ni­ti da te vo­li, a be­ba ne­će uči­ni­ti da sa to­bom osta­ne.
Ono što te ne ubi­je... raz­o­ča­ra dru­ge.
Po­sto­je dvi­je vr­ste lju­di - oni ko­ji mi­sle da su po­seb­ni, i oni ko­ji la­žu da ta­ko ne mi­sle.
Tre­ba vje­ro­va­ti u mr­žnju na pr­vi po­gled.
Sa­vr­še­ni mu­škar­ci za se­be ni­ka­da ne­će re­ći da su sa­vr­še­ni. Znam po se­bi.
Po­vje­re­nje je kao gu­mi­ca za bri­sa­nje... na­kon sva­ke upo­tre­be je sve ma­nja i ma­nja.
Kum mi re­če ka­ko je ju­tros na­le­tio na biv­šu... pa je uba­cio u ri­kverc, i na­le­tio još ne­ko­li­ko pu­ta.
To­li­ko že­lim da se opu­stim…ali ne­mam sna­ge.
No­va is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da že­ne ko­je ima­ju vi­šak ki­lo­gra­ma ži­ve du­že od mu­ška­ra­ca ko­ji to po­me­nu.
Za­mo­lio bih li­je­vi dlan da me vi­še ne za­je­ba­va.
I u na­šem li­je­pom je­zi­ku po­ja­vu sa­mo­sli­ka­va­nja na­zva­še „sel­fi“. Ne­kad se to zva­lo “ni­ko ne­će da se fo­to­gra­fi­še sa mnom”.
Naj­bo­lja stvar ko­ju mo­žeš da uči­niš je­ste da ovla­daš ha­o­som u se­bi, ne da od nje­ga bje­žiš. Ni­si ba­čen u va­tru.... ti si va­tra.
Ako je isti­na da se isto­ri­ja sa­ma od se­be po­na­vlja, mo­žda ima na­de da svi usko­ro do­bi­je­mo po di­no­sa­u­ru­sa.
Ko ka­že da pa­de­ži ote­ža­va­ju ko­mu­ni­ka­ci­ju? Sa nji­ma ima to­li­ko na­či­na da po­ša­lješ u bes­tra­gi­ju ne­kog maj­mu­na... Sa­mo se na­pa­sni­ku kul­tur­no obra­ti­te: „Go­spo­di­ne, mo­lim da mi sjed­ne­te na lo­ka­tiv ime­ni­ce „na­kit“.
Je­dan kra­tak sa­vjet - že­nu uvi­jek čvr­sto dr­ži­te za ru­ku dok še­ta­te gra­dom jer, ako je pu­sti­te, str­če u Del­tu.
On­da mi je je­dan kli­nja ovih da­na uljep­šao mje­sec ka­da me pi­tao: „Za­što u in­dij­skim se­ri­ja­ma ne­ma sce­na sek­sa?“. Iskre­no mu re­koh da ne­mam poj­ma. „Za­to či­ko, što svi stal­no pla­ču.“
Kad je ne­ko ubi­jen, po­li­ci­ja pr­vo is­pi­tu­je su­pru­žni­ka... što sa­svim fi­no ob­ja­šnja­va pri­ro­du bra­ka.
Svi­jet je pun bu­da­la ko­je mi­sle da je svi­jet pun bu­da­la.
Ni­je naj­te­ža stvar ne bi­ti vo­ljen već pre­sta­ti bi­ti vo­ljen.
Uzmi­te sve od ži­vo­ta…i ona­ko će­te sve mo­ra­ti da vra­ti­te.
U me­đu­vre­me­nu, smij se - ta­ko ćeš zbu­ni­ti lju­de. Nek te od svih mo­gu­ćih te­go­va sa­mo gra­vi­ta­ci­ja dr­ži za ze­mlju. I još ne­što... ne­gdje ta­mo po­sto­ji ne­ko dr­vo ko­je stva­ra ki­se­o­nik i či­ni da si živ. Za­hva­li se po­ne­kad tim ću­tlji­vim stvo­ro­vi­ma što nam omo­gu­ća­va­ju da po­sto­ji­mo iako smo du­bo­ko za­sra­li.
Pret­plat­nik te tre­nut­no ni­je do­sto­jan.
(Autor je knji­žev­nik)